2004 október
2004 oктомври
Ľ. Očkaik, Ľ. Rybanský, J. Šmoll (SK Červené vrchy), P. Vaňek, M. Hurtaj (SK Nicolaus), M. Kučera (SK Bratislava), E. Kapucian (Speleoklub UK,) J. Szunyog (SK Chočské vrchy)
V dňoch 5. 10-15. 10 sme uskutočnili ďalšiu prieskumnú speleologickú expedíciu do krasového pohoria Jakupica v Macedónsku. Táto expedícia nadväzovala na prvé prieskumy ešte z roku 1992 a hlavne z mája 2004.
Prostredníctvom p. Zajkovského, Macedónca bývajúceho v Pezinku, sme nadviazali prvé kontakty s domácÍmi speleológmi so skupiny Peonia tým upresnili výskum v tomto horskom masíve. Okrem spoznávania miestnych speleologických a hydrologických pomerov dolnej časti pohoria sme uskutočnili prieskum samotnej planiny ležiacej vo výške 2000-2540 m.
Počas 5 dní (z toho 3 daždivé až snehové) sme preskúmali 6 priepastí nazývaných golem, ktoré sú nakreslené vo vojenských mapách ako čierne bodky (ešte ďalších 6-8 čaká na prieskum) a niekoľko priepastí s malým vchodom. Všetky sme zdokumentovali.
V jednom goleme s prievanom (dostal názov Solúnska jama, avšak Macedónci nám navrhli aby sa volala Slovenská priepasť) vo výške 2350 m n. m. sme objavili pokračovanie mohutnej priepasti s priemerom 40 m, po dosiahnutí hÍbky cca 200 m vhodená skala padala min. 200 m a jej dopadnutie nebolo počuť. Po opätovnom stretnutí s domácimi speleológmi sme dohodli spoločnú jesennú expedíciu v roku 2005.
Planina je odvodňovaná niekoľkými vyvieračkami. Najväčšia Gorna Belica je vo výške asi 550 m. n. m, tu vraj celá rieka vyteká z masívu a vo vodnej nádrži Matka v skalnej tiesňave rieky Treska vo výške cca 330 m. n. m. To je úroveň hladiny priehrady, avšak vyvieračka resp. podzemné priestory sú ešte min. 90 m pod hladinou jazera. Bol tu realizovaný prieskum potápačmi.
Doposiaľ objavené podzemné priestory sú: 2 priepasti hornej časti pohoria preskúmané v roku 1980 domácimi a v posledných rokoch francúzskymi speleopotápačmi prienikom cez vyvieračku Babuna. Priestory sú tak obrovské, že si to nedokážeme ani si predstaviť. Chodby o šírke 30-40m a výške cez 100 m, obrovský dóm - priepasť široký 70 m, dlhý 270 m a vysoký 250 m vyplnený obrovským množstvom ľadu, ktorý zaberá ešte ďalšie miesto v tomto priestore a naväzuje na vstupnú 200 m vertikálu o priemere 10-30m.
Во деновите од 5 – 15.10.2004 направено е дополнително испитување од страна на спелеолошката експедиција на прекрасната планина Јакупица во Македонија. Оваа експедиција е поврзана и со првите испитувања во 1992 година и главно во мај 2004 година.
Со помош на Г. Зајковски, македонец кој зивее во Пезинок, најдовме контакт на домашните спелеолози од друштвото Пеониа и со тоа го дефиниравме испититувањето на планинскиот масив. Освен запознавањето со домашните спелеолози и со хидролошките податоци во долниот дел на планината, направивме и испитување на самата планина која лежи на висина од 2000 – 2540 м.
За време од 5 дена (од тоа 3 дождливи и снежни денови) направивме испитување на 6 бездни наречени голем, нацртани на воената мапа како црни точки (уште дополнителни 6-8 чекаат на испитување) и неколку бездни со мал влез. Сите ги документиравем.
Во еден голем со нацрт (го доби името Солунска јама, иако македонците предлагаа да се вика Словачка пештера) во висина од 2350 мнв. пронајдовме продолжеток кон масивна бездна со пречник од 40 м и дојдовме до длабочина од 200 м иако неможеше да се чуе падот на предмет. При следната средба со домашните спелеолози договоривме заедничка есенска експедиција во 2005 година.
Планината е одводнувана од неколку извори. Најголем од сите е Горна Белица на висина од 550 мнв. од каде се како што се смета дека цела река истекува од масивот и се влева во браната Матка односно во реката Треска на висина од 330 мнв. Тоа е под нивото на езерото околу 90 м. Било направено испитување на тоа место од страна на нуркачи.
Објавените подземни простории се: 2 бездни во горниот дел на планината испитани во 1980 година од домашни истражувачи, додека во последните години од страна на француски спелеонуркачи влегле преку изворот Бабуна. Просториите се така големи, што неможеме ни да си преставиме. Ходници со широчина од 30 до 40 м а високи преку 100 м, огромен дом – бездна широка 70 м, долга 270 м и висока 250 м исполнета со огромно мноштво на лед , кој опфаќа уште место во тој простор и се поврзува со 200 м вертикала со пречник од 10 -30 м.
S Macedónskom sme sa bližšie zoznámili v máji 2004, kedy Jano Šmoll zorganizoval cyklistický výlet po tejto malej ale rozmanitej krajine. Na mňa Macedónsko zapôsobilo pokojným dojmom, kde ľudia nenaháňajú čas tak ako u nás a žijú viacej v spätosti s prírodou. Ani v máji sme nemohli obísť krasové javy a dva dni sme venovali rozľahlej planine Jakupica v centrálnej časti Macedónska južne od hlavného mesta Skopje. Z dedinky Nežilovo sme pešo prekonali výškový rozdiel 1900 m aby sme vystúpili na najvyšší vrch planiny Solúnska glava 2550 m n. m, kde sídli vojenská posádka. Pri povrchovom prieskume sme v južnej časti planiny našli na dne veľkého lievika mohutný vchod do jaskyne čiastočne zasypaný snehom a vo svahu nad ním dvojvchodovú priepasť, kde vhodený kameň padal veľmi dlho. Mohutnosť krasových útvarov na planine Jakupica nás zaujala a snažili sme sa nájsť kontakt na miestnych jaskyniarov. Na internete sa nám to nepodarilo, zrejme aj preto, že v Macedónsku sa väčšinou používa azbuka. S kontaktom nám pomohol až pán Pere Zajkoski, Macedónčan žijúci na Slovensku, ktorý nás nakontaktoval na speleologický klub Peoni v Skopje.
A tak 5. októbra 2004 vyrážame v skorých ranných hodinách zo Slovenska, aby sme boli na macedónskej ambasáde v Budapešti o 10:00, kde musíme žiadať o víza. Rozčarovanie spôsobil oznam na dverách: Ambassáda je dnes otvorená od 16:00 do 17:00. Preto sa ideme poprechádzať na blízky Margitin ostrov, kde sme pri spievajúcej fontáne na tráve dospali prebdenú noc. Vybavenie víz po 18 dolárov potom už prebehlo ľahko a podvečer sa vydávame na cestu cez Maďarsko a Srbsko, kde na parkovisku prespávame prvú noc. Nikde na hraniciach nečakáme a tak 6. 10. 2004 na obed prichádza do hlavného mesta Macedónska Skopje 8 slovenských jaskyniarov na dvoch autách (Citroen Berlingo a Ford Focus combi) v zložení: Ján Šmoll, Ľubomír Rybanský, Martin Hurtaj, Peter Vaněk, Ľubomír Očkaik, Erik Kapucian, Martin Kučera a Juraj Szunyog.
V Skopje s pestrou moslimskou časťou s mešitami a pravoslávnou časťou, nad ktorou dominuje vysvietený oceľový kríž na kopci za mestom sme sa prvý krát stretli s macedónskymi jaskyniarmi z klubu Peoni a s jeho predsedom Ivanom Žežovskim. Peoni nám ukázali svoj klub na okraji mesta a potom nás zaviedli za mesto do kaňonu Matka, kde majú pri priehrade svoj planinársky dom. Tu nás ubytovali a pozvali na večeru, kde sme si začali vymieňať jaskyniarske poznatky. Dozvedeli sme sa, že Peoni sú v Macedónsku jediný jaskyniarsky klub s celomacedónskou pôsobnosťou. Na planine Jakupica pôsobili už dávnejšie, keď sa im v roku 1980 podarilo zdolať dvojvchodovú priepasť – Solúnska glava 5 s hĺbkou 450 m, čo je najhlbšia priepasť v Macedónsku. Druhá priepasť s mohutným vchodom na dne lievika – Ledenik siaha do hĺbky 150 m. Na iných miestach obrovskej planiny sa im nepodarilo dostať o moc hlbšie ako 20–30 m, kde väčšina priepastí končí snehom alebo závalom. Tak sme sa rozhodli skúsiť šťastie tam.
Najskôr sme ale chceli pár dní pobudnúť v kaňone Matka, čo je aj výverová oblasť z planiny Jakupica, no v jesennom suchom období sa vyvieračky neprejavovali. Ich výtoky sú pod hladinou jazera vzniknutom priehradou na výrobu elektrickej energie. Niekoľko jaskýň vo svahu kaňona je možné navštíviť len pomocou člna a tak sme spojili romantické člnkovanie s návštevou jaskyne Kryštálna, ktorá bola kedysi sprístupnená pre turistov. Mreža vo vchode jaskyne bola zasutená z vonkajšej strany padajúcimi kameňmi od kameňolomu nad jaskyňou. Dnu sme sa dostali priepasťovitým vchodom za pomoci lana. Veľká sieň s množstvom netopierov a peknou bielou výzdobou končila jazerom, za ktorým bolo počuť hukot vody, ktorý sa vraj ozýva niekde spoza steny. Okrem toho sme navštívili ešte riečnu výtokovú jaskyňu Ďonovica pri meste Gostivar, ktorú miestny obyvatelia nazývajú Ubavica (krásavica). Suchou chodbou sme sa dostali na pekne vyzdobené riečisko, ktoré po 400 m končí sienkou so 7 m vodopádom. Za vodopádom je sifón, ktorý sa dá za nízkych stavov vody prekonať, lebo ostáva trochu vzduchu pri strope. Za touto prekážkou pokračuje jaskyňa ešte 600 m ale my sme sa o prekonanie sifónu radšej nepokúšali.
9. 10. 2004 konečne balíme našu výstroj do vertikálnych jaskýň a spolu s macedónskymi jaskyniarmi, ktorí u policajtov cestou vybavili povolenie, vyrážame na planinu Jakupica. Prašnú a štrkovú cestu pre terénne vozidlá zdolávajú naše autá bez posádky s občasným potlačením a Jugo domácich bez problémov až do výšky 2250 m, kde sme autá odparkovali v sedle pod Solúnskou glavou. Domáci podvečer odišli na Jugu prespať na planinársku chatu Karadžica (1450 m n. m) a my sme išli hľadať vhodný prístrešok na planine. Tu nás obkľúčili pastierske psy, ktoré nás odprevadili mimo obývané salaše, lebo pastieri končia sezónu až za dva týždne. Za súmraku sme si našli vo výške 2080 m n. m. prázdny salaš z poukladaných skál so strechou z plechových vrchnákov zo sudov. Tú sme prvú noc nepotrebovali a tak sme si políhali okolo salaša s výhľadom na padajúce hviezdy.
Hneď ráno nasledujúci deň sme sa naľahko vybrali v peknom počasí na povrchový prieskum, kedy sme lokalizovali niekoľko väčšinou vertikálnych vchodov do podzemia tvoreného bielym mramorom. Veľké otvory s priemerom aj 30 m sme začali volať golem, podľa macedónskeho golem – veľký. Poobede sme išli spolu s macedóncami zlaniť prvý takýto golem vo svahu neďaleko salaša. Veľký vertikálny otvor však po 15 m končil na snehovom kuželi, odkiaľ ešte vybiehala horizontálna chodba dlhá asi 30 m ale na konci zasutená. Macedónčanom končil víkend a tak sa pobrali podvečer dolu. My sme sa ešte rozdelili na dve skupiny a išli skúmať ďalšie diery, ktoré ale skutočne končili v hĺbke 20–30 m. Niektoré priepasti boli ešte prikrášlené zdochnutou ovcou. Fotogenický vstup mala jaskyňa s dvoma vchodmi vo východnom svahu hrebeňa smerom na juh od sedla pod Solúnskou glavou. Tejto jaskyni vo výške okolo 2300 m sme dali sme dali názov Solúnske oči. Zamerali sme ju do hĺbky 30 m s dĺžkou 61 m.
Známy vchod do golemu pri sedle s autami sme si nechávali na koniec. Očakávali sme, že znovu skončíme na snehu, ktorý bolo vidno v hĺbke 20 m. Sneh však nepriliehal tesne ku skale a dal sa nízkou chodbičkou podplaziť. Pod snehom z neho už pršalo a voda si vymyla ďalej okrúhlu úzku šachtu s hĺbkou 15 m. Šachta, ktorej časť steny bola z bieleho mramoru, časť zo snehu pokračovala úzkou puklinou medzi stenou a snehom a vyústila do mohutnej šachty. V podstate sme sa dostali pod snehovú zátku hrubú 30 m a ďalej priepasť pokračovala s rovnakou mohutnosťou ako pri vchode. Vhodené kamene sa odrážali od stien až do nepočutia. Priepasti sme dali názov Solúnska jama. 12. 10. 2004 sme vstupnú časť priepasti popri ľade zamerali do hĺbky 54 m. Chceli sme zmerať aj priemer vstupného hrdla priepasti, no s 30 m pásmom sa nám to nepodarilo, lebo ten bude okolo 40 m. Erik s Martinom začali priepasť vystrojovať, no po pár vrtoch došla už staršia batérka na vŕtačke a tak Erik vysekával spity ručne. V mohutnej šachte pod ľadom sa dostal do hĺbky 160 m a dno bolo stále v nedohľadne. Na hlbšie méty sme neboli momentálne dobre pripravení a tiež sa začalo kaziť počasie a prietok vody okolo ľadu sa zväčšoval. Na planine nás otravoval občasný dážď, hmla a prudký vietor. V salaši sme boli radi, že máme aspoň akú-takú strechu nad hlavou, ktorá hrkotala pri každom náraze vetra. Rozhodli sme sa zísť z planiny o deň skôr. V Skopje sme sa stretli s jaskyniarmi z Peoni a podebatili sme o našich zisteniach. Spoločnú akciu na dosiahnutie dna v Solúnskej jame sme dohodli na budúci rok na jeseň.
Со Македонија поблиску се запознавме во мај 2004 година, кога Јано Шмол организираше велосипедски излет по таа мала но убава држава. Мене Македонија ми остави многу добар впечаток, каде луќето не го бркаат времето како кај нас и живеат повеќе во минатото и со природата. Ни во мај неможевме да ја заобиколиме и два дена посветивме на разгледување на планината Јакупица во централниот дел на Македонија, јужно од главниот град Скопје. Од селото Нижилово пешки поминавме висински 1900м за да дојдеме на највисокиот врв на планината Солунска глава 2550 мнв, каде има војничка база. При површинските испитувања на јужната страна на планината наидовме на огромен влез до пештера вообичаено покриен со снег, а над него бездна со два влеза, каде фрлен камен паѓаше многу долго. Големината и убавините на планината Јакупица не интересираше и се трудевме да најдеме контакт на домашни истражувачи на пештери. На интерент не успеавме во тоа, се разбира поради тоа што во Македонија се користи азбуката. Со контакт ни помогна Г. Зајковски, македонец кој живее во Словачка, кој не спои со спелеолошкиот клуб Пеони во Скопје.
На 5 октомври 2004 тргнавме во раните утрински часови од Словачка, за да бидеме во Македонската амбасада во Будимпешта во 10:00 часот, каде мора да побараме виза. Со неверување видовме на Аамбасадата како е напишано денес работиме до 16 -17 часот. Поради тоа отидовме да се прошетаме на блискиот Маргитин остров, каде покрај распеаната фонтана на трева го поминавме денот. Вадењето виза по плаќањето 18 долари беше пота лесно и вечерта одиме на пат преку Унгарија и Србија, каде и ја поминуваме првата вечер. Никаде на границите не чекаме многу и така на 6.10.2004 на пладне стигаме во Македонија во главниот град Скопје, 8 Словачки истражувачи на пештери на два автомобили (Цитроен Берлинго и Форд Фокус Комбе) во состав: Јан Шмол, Љубомир Рибански, Марѕин Хуртај, Петар Ванек, Љубомир Очкаик, Ерик Капуцин, Мартин Кучера и Јурај Суниог.
Во Скопје поделен на муслимански дел со џамии и правсолавен дел над кој доминира осветлениот крст на планината покрај градот, за прв пат се сретнавме со македоснките истражувачи на пештери од клубот Пеони и со нивниот претседател Иван Жежовски. Пеоин ни го покажаа клубот во градот и потоа не однесоа блиску до градот на кањонот Матка, каде блиску до браната имаат планинарски дом. Тука не сместија и не поканија на вечера, каде почнавме да си ги разменуваме пештерските искуства. Се изнедавме кога дознавме дека Пеоин е единствениот пештерски клуб во Македонија со делување на целата територија. На планината Јакупица истражувале уште одамна, каде успеале да ја пронајдат бездната со два влеза Солунска глава 5 со длабочина од 450 м, што е најдлаболка бездна во Македонија. Друга бездна со огомрн влез – Ледник стига до длабочина од 150 м. На други места на огромната планина неуспеале да стигнат подлаболко од 20 -30 метри, каде повеќето завршуваат со снег. Така се одлучивме да ја пробаме среќата таму.
Најпрво сакавме неколку дена да го разгледаме кањонот Матка, што и изворска област на планината Јакупица, но во есента која е сушна изворите небеа толку јасни. Нивното истекување е под длабочините на браната која е за производство на електрична енергија. Неколку пештери може да се видат и да се испитаат само со помош на чамец, па така споивме романтично пловење и посета на пештерите Кристална, која некогаш била достапна и за туристи. Мрежата на влезот во пештерата беше од внатрешна страна блокирана од паднати камења над пешетрата. Внатре влеговоме со помош на санка. Големта хала со многу љиљаци и убаво бело украсена завршуваше со езеро, од каде се слуша вода, која се јавува од позади карпите. Покрај тоа ја посетивме и истекот во реката од пешетрата Ѓоновица покрај градот Гостивар, која месните жители ја нарекуваат убавица. Низ сув ходник дојдовем до убаво украсен брег на река кој по 400 м завршува со сенка и со 7 м виско водопад. Зад водопадот е сифон, кој може да се помине при низок водстој на вода. Зад тоа продолжува пештера од 600 м, но ние во истражувањето на сифонот непродолживме.
На 9.10.2004 конечно ги собираме нашите работи и се пакуваме за вертикалните пештери и заедно со македоските истражувачи на пештери, кои кај полицијата извадија дозвола одиме на планината Јакупица. По прашлив и широк пат од теренски возила нашите автомобили го поминуваат со повремено туркање, додека пак домашното Југо без проблеми поминува до висина од 2250 м, каде ги паркиравме автомобилите под Солунска глава. Домашните вечерта со Југо отидао да преспијат во планинскиот дом Караџица (1450 мнв.) а ние отидовем да бараме складно место на планината. Тука не исплаши овчаско куче, кое не испрати надвор од населеното бачило, бидејќи сезоната за пасење завршува дури по две недели. Во сумракот се најдовем на висна од 2080 мнв. во празно бачило со наместени огради со стреи од плех. Тука и легнавем и заспавем со поглед на звездите кои паѓаат.
Рано утрото следниот ден се разбудивем при убаво време и се спремивме за површинско испитување каде локализиравме неколку вертикални влезови до подземјето со бел мермер. Големи отвори со пречник од 30 м почнавме да ги нарекуваме голем, според македонскио збор голем. Поруечекта појдовме заедно со Македонците да истражиме еден таков голем недалеку од бачилото. Големиот вертикален отвор од 15 м завршувал со снег, одкалде се гледала хоризонтален ходник долг 30 м но на крајот стеснет. На македонците им завршуваше викендот и така вечерта заминаа надолу. НИе се разделивме на две групи и отидовме да ги истражуваме другите дупки, кои навистина завршуваа на 20-30 м длабочина. Во некои бездни сеуште се гледааумрени овци. Фотогеничен пристап имаше малата пештера со два влеза во источниот дел на гребенот во насока на југ од седиштето на Солунска глава. Таа шештера во висна од 2300 м ја нарековме Солунски очи. Ја измеривме и е длаболка 30 м а долга 61 м.
Познатиот влез до голем покрај оставениот автомобил го оставивме за на крај. Очекувавме дека повторно ќе завршиме на снег, кој беше видно длаболк 20 м. Снегот сепак не беше на целиот отвор и со ползење можеше да се помине. Под снегот како да врнеше и водата понатака преку округла и тесна шахта одеше на длабочина од 15 м. Шахтата која е дел од ѕидот беше од бел мермер, дел од снегот продолжувал низ тесна пукнатина помеѓу ѕидот и снегот и се стесуваше до огромна шахта. Дојдовем до снежна препрека длаболка 30 м и понатака бездната продолжуваше со иста големина како и при влезот. Фрлените камења не се ни слушаа кога паѓаат. Бездната ја нарековме Солунска јама. На 12.10.2004 влезниот дел од бездната го измеривме и е 54 м. Сакавме да го измериме и пречникот на влезот на пештерата но не успеавме, но сигурно беше поголем од 40 м. Ерик со Мартин почнаа бездната да ја опремуваат , но по неклку вртења дојдо на ред старите батерии на навртувачката и Ерик почан да го работи тоа рачно. Во огромната шахта под ледот дојде до длабочина од 160 м, но дното беше суште во недоглед. На подобра мета небевме моментално спремни, но и времето почна да се расипува. На планината ни сметаше повремениот дожд, магла и ветерот. Во бачилото бевме среќни што имаме барем каква таква стреа над глава, која чукаше при секој ветер. Се одлучивме да заминеме од планината еден ден порано. Во Скопје се сретнавме со истражувачите на пештери од Пеони и подебатиравме за нашите наоди. Заедничко исшитување на Словенска јама договоривме следната година на есен.
Machine translation: