2004 máj
2004 мај
Macedónsko, pohorie JAKUPICA, máj 2004 — Ján Šmoll
originál: Spravodaj SSSМакедонија, планината Јакупица, мај 2004 — Јан Шмол
M. Labuda, E. Kapucian, Fronko, L. Medla, Laco, P. Vaňek, J. Szunyog, J. Šmoll
Už je tradíciou, že raz do roka ideme spoznávať a aj zabicyklovať si do niektorej z balkánskych krajín. Sú to lacné krajiny, dobrí ľudia a hlavne veľmi veľa jaskýň, priepastí a vyvieračiek. Po Rumunsku, Bulharsku, Kosove a Čiernej hore prišlo na rad Macedónsko. Naložení horskými bicyklami prechádzame Maďarskom, Srbskom a až v cípe Macedónska pri Prespanskom jazere odstavujeme naše autá. Tu pod terasou hotela ministerstva polície budú dobre strážené a aj samotný riaditeľ nám to sľubuje.
Zakladáme vaky na nosiče a naším cieľom je prejsť cez horské sedlo k Ochridskému jazeru. Prespanské jazero (853 m n. m.) sa nachádza na macedónsko-grécko-albánskej hranici a od Ochridského jazera (695 m n. m.) ho oddeľuje pohorie Galačica (2251 m n. m.). Vody pritekajúce do Prespanského jazera nemajú odtok a odtekajú niekoľko km podzemím do Ochridského jazera. Z Ochridského jazera zase tieto krasové vody, teraz už aj z okolitých albánskych a macedónskych vápencových pohorí, odtekajú ako rieka Crni Drim. Po 80 km Macedónskom sa stáča do Albánska, ktoré južnou stranou ohraničuje a zároveň priberá vody z pohoria Prokletíje, ležiace na albánsko-kosovsko-čiernohorskej hranici. Je to úžasný kus krásnej prírody, v dávnych dobách sídlo mocnej ríše Alexandra Veľkého a zároveň raj pre jaskyniarov.
Už vo večerných hodinách sa zastavujeme v sedIe nad Ochridským jazerom. Sme asi 1 km vysoko nad jazerom a v pozadí, aj keď je jún, vidíme niekoľko zasnežených albánskych pohorí a svetielka albánskych dediniek. Na druhý deň po 1 km kolmom zjazde, sa zastavujeme nad 100 m skalnou stenou spadajúcou kolmo do jazera pri dedine Trpejca. Jazero je krasového pôvodu, dlhé je viac ako 30 km, široké do 15 km, s hÍbkou 280 m. Zastavujeme sa pri meste Struga, odkiaľ vyteká z jazera rieka Crni Drim, prietok odhadujeme na niekoľko desiatok m3.
Našim ďalším cieľom je pohorie Korab (2753 m n. m.), ležiace na macedónsko-albánskej hranici. Keď sme tu boli v roku 1992, hranice boli maximálne strážené a tak sme sa s hliadkou dostali len niekoľko km dolinou do malej dedinky, obývanej Albáncami, pod samotný vrch, nazývaný Golem Korab (2753 m n. m.), ktorý nám čnel priamo nad hlavami a vyzeral veľmi neprístupne. Priamo nad dedinkou sa týčila skalná stena s veľkým otvorom do jaskyne. Vtedy pribehol miestny obyvateľ a niečo povedal po albánsky vojakom, tí hneď vyštartovali smerom k ešte zasneženému sedlu, ležiacemu vo výške cca 2400 m n. m. a za 2 hodinky doviedli 4 albánskych chlapcov vo veku 14-15 rokov. Pohľad na nich bol neskutočný, obutí v gumách z pneumatík, svetre zrejme pletené v albánskych horách. Ich prestrašený pohľad, keď sme ich zvážali dole dolinou na Škode 105 S - prvýkrát sa viezli v aute. Na otázku čo bude s nimi, sme dostali jednoduchú odpoveď. Dajú im najesť a po 2-3 dňoch v tábore ich vrátia späť do Albánska.
Keďže ubehlo 12 rokov, hneď som nespoznal odbočujúcu dolinu, na rázcestí odpočívali miestni a na našu otázku, či ideme dobrým smerom odpovedali, že dedinky, ktoré ležia na našej trase sú opustené. Asi pred troma rokmi albánski banditi vyhnali miestnych obyvateľov z ich domova a údajne oblasť zamínovali a zároveň nám rukami naznačovali škrtenie.
Napriek tomu sa piati rozhodneme pokračovať a po 10 km stúpaní prichádzame do malej úplne opustenej dediny (mala asi 30-40 domov), odkiaľ bol krásny výhľad na zasnežený hlavný hrebeň. V diaľke sa čnel Golem Korab. Prechádzame dedinou, sem tam vrzgne otvorený oblok, či okenica, domy sú veľké a po nakuknutí vidieť nábytok. Je jasné, že obyvatelia utekali narýchlo. Nepodarilo sa nám trafiť do doliny spred 12 rokov, ale aj tak to stálo za to, cestou dole po úbočiach vidíme ďalšie prázdne usadlosti a dolinu nazývame dolina Duchov.
Po opustení Korabu už v nočných hodinách prekonávame ďalšie sedlo a zastavujeme sa pri Mavrovskom jazere vo výške asi 1300 m n. m., východiskom na ďalšiu krasovú planinu Bistra (2111 m n. m.). V noci sa veľmi ochladilo. Zima a sneh nás zdržali takmer celý deň, až vo večerných hodinách dlhým klesaním ešte zdolávame 50 km a nocujeme v romantickom motoreste Starý raj. Strecha z konárov a igelitu, voda priamo z vyvieračky, toalety v lese, a príjemný manželský pár. Celý večer nám nalievali domácu za 6 Sk a hrali na rôzne hudobné nástroje. Večer nás pozakrývali dekami, kobercami i plachtami.
Ďalšie dva dni bicyklujeme malebnými dolinami a vraciame sa popod pohorie Baba (2600 m n. m.) späť k autám. Prešli sme skoro 500 km a náš ďalší cieľ je Jakupica.
Cez Veles, predtým Titov Veles, sa presúvame pozdÍž rieky Babuna do dediny Nežilovo, ktoré je východiskom na náhornú planinu Jakupice. Začíname s výstupom a naším cieľom je samotný vrchol Solúnska glava (2540 m n. m.). Do večera zdolávame prevýšenie skoro 1900 m. Na Solúnskej glave sme prekvapení, celý vrchol je obkolesený ostnatým drôtom, sú tam 3 budovy s vysielačom a všetko strážili ozbrojení vojaci, ktorý nám však ponúkli čaj a niečo načrtli o priepastiach. V zime ich sem dopravujú helikoptérou a v lete strmou cestou z druhej strany schodnou len pre veľmi silné vojenské autá. Spať tu nemôžme a preto zostupujeme 300-400 m na planinu a začíname s prieskumom. Dole v krčme sme získali vojenskú mapu s presným zakreslením asi 20 veľkých otvorov, ktoré boli zaznačené pri vojenskom prieskume z helikoptéry. Asi po 2 hodinách objavujeme ústie jednej diery o priemere možno aj 10 m, vyletujú z nej desiatky krkavcov. Vhodenú skalu nepočuť, lebo k nazretiu nám bráni asi 50 m dlhý snehový splaz.
Na druhý deň sa podľa pokynov vojakov vyberáme nájsť ďalšiu z mohutných dier, vraj má priemer až 12 m a pri laserovom zameriavaní z helikoptéry namerali hÍbku 500 m. Ani po niekoľkých hodinách sa nám ju nepodarilo nájsť, ešte je dosť snehu a mohutné úbočia sú ako stvorené pre výskyt lavín a možnože sa jedna prehnala cez tento otvor. Medzitým Vanek s Fronkom začínajú kopať v jednom z malých závrtov s prievanom a po 2 hodinách objavujú ústie priepasti, ktorej výzdoba je biela, čo spôsobuje mramor, z ktorého je táto planina vytvorená. Začíname s návratom a zastavujeme sa pri včerajšej diere, dávame jej názov Liptovské hrdlo, ktoré leží vo spodnej časti závrtu o priemere asi 1 km asi vo výške 2150 m n. m. Pri výstupe do hornej časti Vanek s Fronkom nachádzajú ďalšie 2 priepasti. Do väčšej s dvojitým vchodom s priemerom asi 6-7 m vhadzujeme niekoľko balvanov. Padajú veľmi hlboko, opäť sú tu krkavce, ktoré sa vrhajú kolmo dole do priepasti.
Sme spokojní s prieskumom, planina je ozaj veľká, tiahne sa až do dÍžky 40 km, šírka miestami do 10 km a zrejme bude a je posiata desiatkami otvorov hlbokých priepastí, niekoľko sme zaregistrovali ešte v roku 1992, aj tu lietali tie krkavce.
Sme spokojní s prieskumom, planina je ozaj veľká, tiahne sa až do dÍžky 40 km, šírka miestami do 10 km a zrejme bude a je posiata desiatkami otvorov hlbokých priepastí, niekoľko sme zaregistrovali ešte v roku 1992, aj tu lietali tie krkavce.
Náš predbežný výskum končí a veríme, že ešte tohtoročná jesenná akcia prinesie viac poznania v pohorí Jakupica. Toto sa aj potvrdilo, o čom svedčí nasledujúci prispevok.
Веќе е традиција еднаш во годината да отидеме некаде за да се запознаеме и да возиме велосипед до некои од балканските држави. Тоа се држави каде е поефтино, добри се луѓето, а главно имаат многу пештери, бездни и извори. По Романија, Бугарија, Косово и Црна Гора на ред е Македонија. Натоварени со планински велосипеди ја поминуваме Унгарија, Србија и дури во Македонија кај Преспанското езеро го оставаме нашиот автомобил. Тука под терасите на хотелот на Министерството за внатрешни работи ќе биде добро чувано, но и самиот директор ни вети.
Ги поставуваме вреќите за спиење на велосипедите и наша цел е да се помине преку планинското било до Охридското езеро. Преспанското езеро (853 мнв.) се наоѓа на македонско-грчката-албанската граница и од Охридското езеро (695 мнв.) го оделува единствено планината Галичица (2251 мнв). Водите на Преспанското езеро одтекуваат неколку километри подземно до Охридското езеро. Од Охридското езеро овие води заедно со водите од албанските и Македонските планини одтекуваат како река Црн Дрим. По 80 км поминати во Македонија, влегува во Албанија, ги собира водите од Планискиот масив Проклетије, кое лежи на Албанско-Косовската-Црногорската граница. Тоа е навистина многу убав предел, одамна тоа било седиште на моќното царство на Александра Македонски, а сега е рај за истражувачите на пештери.
Веќе во ноќните часови застануваме над Охридското езеро. Сме околу 1 км високо над езерото, а во позадината, иако е јуни, гледаме неколку заснежени албански планини и светла на албанските села. Другиот ден по 1 км возење на многу стрмен терен доаѓаме на околу 100м на карпеста стрмнина која води директно во езерото блиску до селото Трпејца. Езерото е со многу чиста вода, долго е 30 км, широко 15 км, а длаболко 280 м. Застануваме при местото Струга, одкаде истекува реката Црн Дрим, протокот го проценуваме на неколку м3.
Нашата следна цел е поланината Кораб (2753 мнв.) која лежи на македонско-албанската граница. Кога тука бевме во 1992 година, границите беа максимално чувани и така дојдовме само неколку км до долината до мало селце, населено со Албанци, под самиот врв наречен Голем Кораб (2753 мнв.) кој ни беше одма над нашите глави и изгледаше многу непристапно. Веднаш над селото се издига голема стрмна карпа со голем отвор до пештерата. Тогаш помина еден локален жител и нешто им кажа на војниците кои веднаш скокнаа и тргнаа во насока на заснеженаиот дел, кое лежи на висина од од околу 2400 мнв. и за 2 часа донесоа 4 албански момчиња на возраст од 14 -15 години. Поглед на нив беше застрашувачки обуени беа во гумени обувки од пнеуматици, со плетени џемпери во албанските планини. Нивниот поглед беше престрашувачки кога за прв пат се возеа со Шкода 105 С. На прашањето што ќе биде со нив ни одговорија, ќе им дадат да јадат и по 2 – 3 дена ќе ги врата назад во Албанија.
Кога по 12 години повторно сме таму, одеднаш не го познав местото, на раскрсницата одмараа локални жители и на нашето прашање дали одиме во вистинската насока одговорија дека селата кои се на нашата траса се напуштени. По се изгледа дека пред 3 години албанските бандити ги истерале локалните жители од нивните домови и областа ја имаат минирано и со раце ни покажуваа каде да поминеме.
И покрај тоа продолжуваме и по 10 км доаѓаме до едно мало потполно напуштено село (мало околу 30 -40 куќи), одкаде има прекрасен поглед на заснежениот планински гребен.
Од далеку се гледаше Голем Кораб. Го поминуваме селото, однекаде се гледаат отворени прозорци, домовите се големи, а кога ќе се види внатре се гледа мебел. Јасно е дека жителите избегале набрзина. Не успеавме да стигнеме до долината од пред 12 години, но сепак по патот гледаме празни нешта и долината ја нарекуваме Долина на Духови.
По напуштањето на Кораб веќе во ноќните часови доаѓаме до наредното седиште и застануваме до Мавровското езеро во висина од 1300 мнв. од каде се гледа друга прекрасна планина Бистра (2111 мнв.) Ноќта многу залади. Студот и снегот не задржаа скор цел ден, дури во вечерните часови проаѓаме 50 км и ноќеваме во романтичниот мотел Стар рај. Стреи од трски и најлон, тоалети во шумата. Вода директно од изворот и многу пријатен брачен пар. Цела вечер ни долеваа домашна за само 6 Словачки круни и свиреа на разни музички инструменти. Вечерта не покриваа со кебиња, јоргани и со чаршафи.
Останатите два дена возиме со велосипедите и се враќаме преку планината Баба (2600 мнв) назад кон нашиот автомобил. Поминавме скоро 500 км, а нашата следна цел е Јакупица.
Преку Велес, пред тоа Титов Велес, поминуваме покрај реката Бабуна до селото Нижилово, кое е излез на следната планина Јакупица. Почнуваме да се качуваме и наша цел е самиот врв Солунска глава (2540 мнв.). До вечерта стигма на висина од 1900 мнв. На Слоунска Глава сме изненадени, целиот врв е обколен со жица, таму се 3 објекти со посматрачници и сето тоа е обезбедувано од војници, кои ни понудија чај. Во зима до тука ги носат со хиликоптер а во лето од другата страна доаѓаат со многу моќни војнички автомобили.
Преку Велес, пред тоа Титов Велес, поминуваме покрај реката Бабуна до селото Нижилово, кое е излез на следната планина Јакупица. Почнуваме да се качуваме и наша цел е самиот врв Солунска глава (2540 мнв.). До вечерта стигма на висина од 1900 мнв. На Слоунска Глава сме изненадени, целиот врв е обколен со жица, таму се 3 објекти со посматрачници и сето тоа е обезбедувано од војници, кои ни понудија чај. Во зима до тука ги носат со хиликоптер а во лето од другата страна доаѓаат со многу моќни војнички автомобили.
Назад не одиме остануваме 300 - 400 м на планината и почнуваме со нашите испитувања. Долу во селската меана најдовме војничка мапа со точно означено околу 20 големи отвори, кои биле означени при војничкото испитување со хиликоптер. По околу 2 часа го наоѓаме отворот на еден процеп со пречник од 10 м, одкаде излетаа десетина гаврани. Неможевме да влеземе бидејќи преднеа имаше 50 м долг снежен појас.
Другиот ден според препораките од војниците се обидуваме да најдеме друг отвор, велат имал пречник од 12 м, а при ласерското мерење од хиликоптер измериле длабочина од 500 м. Ни по неколку часа не можевме да ја најдеме, има доста снег и голема е веројатноста за лавини. Меѓутоа Ванек со Фронко почнуваат да копаат во еден дел и по 2 часа го наоѓаат влезот на бездната, кој е бела и која е направена од варовник кој го има на целата планина. Се враќаме и застануваме кај предтходниот отвор кој го нарекуваме Липтовско грло, кој лежи во долниот дел со пречник од околу 1 км и височина од 2150 мнв. При проаѓањето до горниот дел Ванек и Фронко наоѓаат уште две бездни. До поголемата со двоен влез со пречник од 6-7 м, фрламе неколку карпи. Паѓаат многу длаболко. И овде има гаврани кои одат долу до бездната.
Задоволни сме од истражувањето. Планината е навистина голема, оди дури до 40 км, на некои места е широка дури 10 км, а се разбира има и десетина длаболки бездни, од кои некои зарегистриравме уште во 1992 година, а тука и летаа гаврани.
Нашето првично испитување завршува и се надевам дека уште оваа есен акцијата ќе ни донесе повеќе и дека ќе ја запознаеме планиата Јакупица. Тоа и се потврди за што сведочи и следниот текст.
Machine translation: